Pismo Srpkinje iz Kanade

[bigfoot]

Svi smo se slatko smijali čitajući "Pismo bosanskog izbjeglice iz Kanade". Vrijeme je da svi zajedno plačemo.....- dokle može dotjerati feministička histerija i opercionalizacija tzv. " Zakona o zaštiti od obiteljskog nasilja"

 

Usput, vrijedno je napomenuti da u Kanadi postoji jedan od najjačih pokreta za istinu o uzrocima , počiniteljima i činjenicama o obiteljskom nasilju....

( koga svrbi, taj se češe...)

 

Dakle, uživajte:

 

 

 

Систем на страни жена

Нема шале с канадском полицијом

 

Ако сте помислили да се ради о неком насиљу, одмах да вам кажем – не ради се. Ради се о чистој људској глупости. Елем, једне летње вечери пре скоро две године, мој драги и ја, реч по реч, почесмо да се препиремо, ваљда како то бива кад људи на време не разреше оно што их мучи па се незадовољство нагомила, а онда се нека најобичнија ситница нађе као повод за жешћу расправу - он је тврдио једно, ја друго, а обоје тврдоглави. Пошто је дошло до тачке кључања и не могох више да га слушам, хтедох да му ставим руку на уста не би ли ућутао, а он је био бржи и ухватио ме је за зглобове обе руке. Наравно, то је већ исцрпло моје даље могућности маневра па сам му рекла да одмах оде кући, и да не желим више никакве приче нити расправе. Он, с друге стране, потпуно је другачији тип и уместо да оде, заседе и поче од Кулина Бана…

 

Пошто је ово само додавало уље на ватру, рекох му да ћу ако не оде, одмах позвати полицију, а како он на то није реаговао ја узех телефон у намери да се претварам да ћу позвати... Пошто се није ни померио, ја тако окретох број (још ми он сам рече који) очекујући да ће он бар устати и показати намеру да оде. Међутим, уместо тога ја зачух да звони са друге стране и брзо прекидох, јер то је углавном и била граница мог блефа.

 

Све што је затим уследило још увек ми се чини као део неког филма, а не нешто што нам се заиста догодило. Ни он ни ја нисмо пре тога имали никавих додирних тачака са полицијом нити представу како цео тај систем функционише. Чим сам прекинула везу, зазвонио ми је телефон и претпостављајући да ме зову из полиције, из неке необјашњиве збуњености и глупости (јер шта сад да кажем?) нисам се ни јавила.

 

Буквално пет минута касније, док смо нас двоје немо гледали једно у друго, зазвонио је неко на вратима. Били су то пандур и пандурка. Ушли су у стан, раздвојили нас у посебне собе и испитивали шта се десило. Као два потпуно изгубљена идиота, обоје смо рекли да смо се посвађали и да је једини физички контакт који смо имали његово држање мојих зглобова. То је жешће наљутило пандурку те ми је одмах предложила да га тужим јер је његово понашање облик физичког насиља. Ја јој само рекох да сам само хтела да он оде кући и да о свему попричамо неки други пут.

 

Она је затим ушла у другу собу и буквално се извикала на њега као да ме је малтене пребио, рекла му је да сместа остави кључ, да оде и да не помишља да ми се јави нити да ме зове док ја то прва не урадим.

 

Када је отишао, њих двоје су се окупили око мене и предложили да позовем неке људе од којих бих могла добити стручну помоћ коју добијају све угрожене и тучене жене. Како сам то одбила, записали су и то у свој извештај и љубазно рекли да, ако се икада предомислим, могу да их позовем.

 

Сутрадан ме је позвао некакав инспектор да би питао шта се догодило и зашто сам одбила помоћ. Пошто сам објаснила да је све у ствари једна велика грешка, он је инсистирао да ме ипак види одмах у станици. Ствар је ескалирала, како то обицно бива, када сам у магновењу уместо зглоб на руци (wrist) рекла зглоб на нози (ankle), па је та језичка грешка додатно послужила да нам се животи искомпликују. Ту информацију није имао у извештају па му је звучало као да сам сад уместо – претучена, била скоро и силована.

 

Отишла сам у року од пола сата, и на моје запрепашћење, ставили су ме пред камеру и поставили бар сто питања о томе шта се десило и како се десило и где ме је за руке ухватио и колико секунди ме је тако држао и колико је био јак стисак и да ли су остале модрице, итд, итд, итд.

 

У једном моменту само што се не заплаках од страха и конфузије посебно кад ми рекоше да то да ли ће га правно гонити или не, уопште не зависи од тога да ли ја хоћу да поднесем тужбу, већ од њиховог виђења ствари, а пошто им се чини да превише негирам и да делујем уплашено – они ће га највероватније и тужити и без мог пристанка.

 

Све што сам рекла протумачено је потпуно супротно, тако да сам им деловала као ‘типична тучена жена’ која не може или не сме да призна истину.

 

Наравно, нас двоје смо се одмах чули и видели, још увек збуњени, са свим несугласицама потпуно заборављеним. Наивно смо веровали да ће све на томе и да остане. Али колико сутрадан позвали су ме из полиције на посао да ми казу да је он ухапшен, да му је издата забрана виђања и да не сме да ми се нађе у близини од двеста метара.

 

Тај ужас и кајање које сам тада преживела, не бих умела да опишем речима. Његов посао је такве природе да би сваки запис из полиције значио потпуни крај његове каријере. На сву ту муку морали смо обоје да платимо адвокате, с тим што је његов рачун био неколико десетина пута већи од мог, па га је цела ова епизода коштала око осам хиљада (канадских) долара.

 

Дозволили су нам да се званично видимо тек после два месеца и то само у присуству брачног саветника, после четири месеца смо званично могли да се виђамо и без посредника, а тек после више од пола године случај је на нашу велику срећу био закључен. Што наравно не значи да су и трошкови нестали…

 

Све у свему, он је извукао дебљи крај, и још увек је прилично огорчен на систем. А ја с друге стране, једини позитивни утисак који носим је уверење да је овај систем на мојој страни – злу нетребало.

 

 

С. Г. , Канада

[објављено: 06/03/2008]

 

Izvinjavam se onima koji nisu u mogućnosti čitati čirilicu (usput, pomalo i provociram, kao i inače...)

Višeznačnost ovoga pisma možete tumačiti i kao prilog recentnoj diskusiji o uvođenju ponovnog učenja čirilice....

 

Za one koji će me ipak napasti samo kratki citat:

 

"Uz latinicu, koja je već više od pola tisućljeća glavno hrvatsko pismo, a posljednjih dvjestotinjak godina jedino službeno i uobičajeno, u srednjem vijeku supostojala su uz nju i dva slavenska pisma: glagoljica i ćirilica. Prvo je svoju dominaciju izgubilo tek na početku XVI. stoljeća, a drugim se na ograničenom prostoru (npr. u Bosni, Hercegovini, Poljicama) pretežito pisalo sve do XVIII. stoljeća.

Hrvatski se jezik, kao narodni (vernacula) i u prepletanju s crkvenoslavenskim, isprva bilježio upravo tim pismima - glagoljicom zacijelo još od IX. st, a ćirilicom tek od nešto kasnije. Do tih određenja došli smo rekonstrukcijom, na temelju pouzdanih povijesnih vrela koji navode da je u to doba na hrvatskom prostoru bio proširen "Metodijev nauk", iako najstariji spomenici obaju pisama potječu tek iz XI. stoljeća. S druge pak strane, premda su Hrvati primili kršćanstvo zapadnim posredovanjem, i premda su prvi tekstovi njihove kulture bili - latinski, najstariji tekstovi hrvatskog jezika na latinici potječu tek iz sredine XIV. st. "

 

 

[sterop]

Daj prevedi na Hrvatski ako ićemu vrijedi !

[whitedd]

....mislim da iz poštovanju prema ovom portalu kojeg i ti koristiš a naziva se "hrvatski pravni portal",te prema braniteljima kojih je ovdje jako puno...bilo bi u redu da pišeš na latinici...

 

p.s.....znam da je najlakše copy/paste...ali ipak...

[Mrljavac]

Sada kada smo naučili lekciju iz povijesti iliti historije o znakovlju i pismu, još samo da naučimo da se čirilica piše - "ćirilica" .

[bigfoot]

http://www.crosign.com/hr/cirilica-latinica-konverter

 

Sistem na strani žena

Nema šale s kanadskom policijom

 

Ako ste pomislili da se radi o nekom nasilju, odmah da vam kažem – ne radi se. Radi se o čistoj ljudskoj gluposti. Elem, jedne letnje večeri pre skoro dve godine, moj dragi i ja, reč po reč, počesmo da se prepiremo, valjda kako to biva kad ljudi na vreme ne razreše ono što ih muči pa se nezadovoljstvo nagomila, a onda se neka najobičnija sitnica nađe kao povod za žešću raspravu - on je tvrdio jedno, ja drugo, a oboje tvrdoglavi. Pošto je došlo do tačke ključanja i ne mogoh više da ga slušam, htedoh da mu stavim ruku na usta ne bi li ućutao, a on je bio brži i uhvatio me je za zglobove obe ruke. Naravno, to je već iscrplo moje dalje mogućnosti manevra pa sam mu rekla da odmah ode kući, i da ne želim više nikakve priče niti rasprave. On, s druge strane, potpuno je drugačiji tip i umesto da ode, zasede i poče od Kulina Bana…

 

Pošto je ovo samo dodavalo ulje na vatru, rekoh mu da ću ako ne ode, odmah pozvati policiju, a kako on na to nije reagovao ja uzeh telefon u nameri da se pretvaram da ću pozvati... Pošto se nije ni pomerio, ja tako okretoh broj (još mi on sam reče koji) očekujući da će on bar ustati i pokazati nameru da ode. Međutim, umesto toga ja začuh da zvoni sa druge strane i brzo prekidoh, jer to je uglavnom i bila granica mog blefa.

 

Sve što je zatim usledilo još uvek mi se čini kao deo nekog filma, a ne nešto što nam se zaista dogodilo. Ni on ni ja nismo pre toga imali nikavih dodirnih tačaka sa policijom niti predstavu kako ceo taj sistem funkcioniše. Čim sam prekinula vezu, zazvonio mi je telefon i pretpostavljajući da me zovu iz policije, iz neke neobjašnjive zbunjenosti i gluposti (jer šta sad da kažem?) nisam se ni javila.

 

Bukvalno pet minuta kasnije, dok smo nas dvoje nemo gledali jedno u drugo, zazvonio je neko na vratima. Bili su to pandur i pandurka. Ušli su u stan, razdvojili nas u posebne sobe i ispitivali šta se desilo. Kao dva potpuno izgubljena idiota, oboje smo rekli da smo se posvađali i da je jedini fizički kontakt koji smo imali njegovo držanje mojih zglobova. To je žešće naljutilo pandurku te mi je odmah predložila da ga tužim jer je njegovo ponašanje oblik fizičkog nasilja. Ja joj samo rekoh da sam samo htela da on ode kući i da o svemu popričamo neki drugi put.

 

Ona je zatim ušla u drugu sobu i bukvalno se izvikala na njega kao da me je maltene prebio, rekla mu je da smesta ostavi ključ, da ode i da ne pomišlja da mi se javi niti da me zove dok ja to prva ne uradim.

 

Kada je otišao, njih dvoje su se okupili oko mene i predložili da pozovem neke ljude od kojih bih mogla dobiti stručnu pomoć koju dobijaju sve ugrožene i tučene žene. Kako sam to odbila, zapisali su i to u svoj izveštaj i ljubazno rekli da, ako se ikada predomislim, mogu da ih pozovem.

 

Sutradan me je pozvao nekakav inspektor da bi pitao šta se dogodilo i zašto sam odbila pomoć. Pošto sam objasnila da je sve u stvari jedna velika greška, on je insistirao da me ipak vidi odmah u stanici. Stvar je eskalirala, kako to obicno biva, kada sam u magnovenju umesto zglob na ruci (wrist) rekla zglob na nozi (ankle), pa je ta jezička greška dodatno poslužila da nam se životi iskomplikuju. Tu informaciju nije imao u izveštaju pa mu je zvučalo kao da sam sad umesto – pretučena, bila skoro i silovana.

 

Otišla sam u roku od pola sata, i na moje zaprepašćenje, stavili su me pred kameru i postavili bar sto pitanja o tome šta se desilo i kako se desilo i gde me je za ruke uhvatio i koliko sekundi me je tako držao i koliko je bio jak stisak i da li su ostale modrice, itd, itd, itd.

 

U jednom momentu samo što se ne zaplakah od straha i konfuzije posebno kad mi rekoše da to da li će ga pravno goniti ili ne, uopšte ne zavisi od toga da li ja hoću da podnesem tužbu, već od njihovog viđenja stvari, a pošto im se čini da previše negiram i da delujem uplašeno – oni će ga najverovatnije i tužiti i bez mog pristanka.

 

Sve što sam rekla protumačeno je potpuno suprotno, tako da sam im delovala kao ‘tipična tučena žena’ koja ne može ili ne sme da prizna istinu.

 

Naravno, nas dvoje smo se odmah čuli i videli, još uvek zbunjeni, sa svim nesuglasicama potpuno zaboravljenim. Naivno smo verovali da će sve na tome i da ostane. Ali koliko sutradan pozvali su me iz policije na posao da mi kazu da je on uhapšen, da mu je izdata zabrana viđanja i da ne sme da mi se nađe u blizini od dvesta metara.

 

Taj užas i kajanje koje sam tada preživela, ne bih umela da opišem rečima. Njegov posao je takve prirode da bi svaki zapis iz policije značio potpuni kraj njegove karijere. Na svu tu muku morali smo oboje da platimo advokate, s tim što je njegov račun bio nekoliko desetina puta veći od mog, pa ga je cela ova epizoda koštala oko osam hiljada (kanadskih) dolara.

 

Dozvolili su nam da se zvanično vidimo tek posle dva meseca i to samo u prisustvu bračnog savetnika, posle četiri meseca smo zvanično mogli da se viđamo i bez posrednika, a tek posle više od pola godine slučaj je na našu veliku sreću bio zaključen. Što naravno ne znači da su i troškovi nestali…

 

Sve u svemu, on je izvukao deblji kraj, i još uvek je prilično ogorčen na sistem. A ja s druge strane, jedini pozitivni utisak koji nosim je uverenje da je ovaj sistem na mojoj strani – zlu netrebalo.

 

 

S. G. , Kanada

[objavljeno: 06/03/2008]

 

[whitedd]

Za uvećanje klikni na sliku.

 

<a href="http://img366.imageshack.us/my.php?image=lolow0.jpg" target="_blank"><img src="http://img366.imageshack.us/img366/1976/lolow0.th.jpg" border="0"/></a>!

 

 

 

Editirao Mrljavac.